Opet me udario. Ovaj put je pogodio u području rebara. Vrisak boli mi je zapeo u grlu – nije se mogao osloboditi jer mi je u ustima bila nabijena hrpa papirnatih maramica. Grčio sam se na stolici. Želio sam da mi suze ne poteku, trudio sam se suspregnuti ih jer bi me tada nastavili još jače tuči. Bol je bila prejaka. Vidio sam svoj odraz u sunčanim naočalama svog mučitelja koji se zlokobno i gotovo zadovoljno cerio te sipao nove uvrede na moj račun.
Onda je zvonilo. Napokon! Dugo nisam bio radostan što zvono označava početak sata. Grom i Crni, Šefovi pomagači su me odvezali. Pao sam sa stolice. Teško sam disao.
"Diži se, boksačka vrećo!" derao se Šef i udario me nogom. Pljunuo sam maramice iz usta. Iz nosa mi je potekla krv. Profesor je, na moju žalost, po običaju kasnio.
"Šta sliniš?! Diži se! I da se nisi usudio bilo što spominjati, naći ćemo te, bilo kada i bilo gdje." Ovo zadnje mi je opasno tiho šapnuo na uho.
Nekoliko ljudi u razredu šutke je promatralo ono što se zbilo, ostali su okrenuli glave. Ljudi su uplašeni. Ne žele se družiti s tobom ako znaju da si ti taj, taj "obilježeni". Dok sam se pridizao, moji mučitelji su već posjedali u klupe. Profesor je ušao i sat je počeo.
A kako je zapravo počelo? Šef, Grom i Crni su pali razred i sad idu s nama. Osim što nemaju soli u glavi, siledžije su. Mene su "napikirali", ja sam im trn u oku zbog ocjena - prolazim s 5. Uostalom, nisam neki bilder. Najbolje mi na tjelesnom ide trčanje – duge dionice. Imam dugu kosu i sviram gitaru. Ljubitelj sam povrća na sve načine. Za takve kažu da su mislioci. Uz to sam prilično miroljubiv i uvijek pokušavam izbjeći bilo kakve svađe. Čini se da to u ovom okruženju nije dobro. Zbog svog karaktera sad trpim Šefove izljeve bijesa. Zapravo, on nije nikakav pravi šef. Svi ga tako zovu jer ima svoju bandu, njegove "produžene ruke" su Grom i Crni. Njih trojica su kao trokrilni ormari, i u širinu i u visinu. Kao od stijene odvaljeni, kako bi rekao naš profesor geografije. Dublje analizirajući njihovu hijerarhiju, dolazimo do zaključka da su Grom i Crni samo marionete glavnog mozga, odnosno Šefa. Njih trojica povlače kolektiv svojim lošim ponašanjem – naš razred više nije što je bio. No, moji suučenici ne žele vidjeti, a profesori ne vide…
Snape je opet bio meta. Oh, kako je grozan osjećaj nemoći! Gledala sam, čeličnog izraza lica da ne pustim suzu, kako ga tuče, a on ne može ništa. Baš ništa. Još strašnije je bilo kad ga je počeo psovati. Bez razloga? Ne, naravno da naš "veliki" Šef ima razloga – ovaj puta je za sve kriva ona iz matematike. Obznanila je da će ga opet rušiti ako nastavi uzgajati vinograd u imeniku. I to je bilo to. Morao se na nekome istresti. Svi znaju i svi vide da redovito zlostavlja Snapea (tako smo ga počeli zvati jer fizički liči na profesora Snapea iz Harry Pottera). No, o tome se ne priča, to je tabu. Ili će te pričekati poslije škole, a onda si gotov… To je zakon.
Nešto je puklo u meni – htjela sam pravdu. Vrlo sam poduzetna kad nešto želim – svakako nastojim to i dobiti. A stvarno mi je bilo dosta toga da onaj tupan izigrava razrednog šerifa. Meni osobno nikad ništa nije napravio, ali ovo je prevršilo svaku mjeru. Ako već Snape ništa ne poduzima, ja ću. O tome treba obavijestiti barem Rasku. Njega treba izbaciti iz škole.
Teško sam se koncentrirala na nastavu. Bila sam bijesna. Smišljala sam kako i što napraviti da me banda ne uhvati kako sam ih otkucala. Znala sam da bi se onda vjerojatno i prema meni počeli tako ponašati. Da sam barem dečko… Vratila bih im duplo. Pogled na Snapea učvrstio je moju odluku da mu pomognem i budem podrška.
Čudno me pogledala. Oči su joj odlučujuće bljesnule. Na nju je Šef bacio oko. Ako mu je išta za priznati, onda je to da ima dobar ukus. I meni se sviđala – dok mi nije postalo zabranjeno da mi se sviđa. Pogađate – i zato sam popio batine…
"Ej, mala ideš na kavu?" začula sam iza svojih leđa, ali se nisam htjela okrenuti. Znala sam tko je to. Požurila sam izaći iz škole. Već sam kasnila na trening. Osjetila sam da me čvrsto uhvatio za ruku. U sljedećem trenutku stajao je ispred mene mrko škiljeći.
"Nešto sam te pitao!" proderao se.
"Pusti me na miru!" vikala sam.
"OK, kako hoćeš." Mislim da je ovo bilo prvi puta da sam čula njegov normalan glas, bez deranja. Stisak je popustio, okrenula sam se na peti i otišla.
Uživala sam na treningu. Trebala sam se negdje ispuhati, a sport je za to bio izvrstan ventil.
Navečer me nazvala prijateljica.
"Čujem da je Šef zaljubljen u tebe."
"Jesi normalna?! Tko ti je to rekao?!" Bila sam izvan sebe. Ljigavac.
"Pa Crni je tako nešto usputno natuknuo Gromu pa sam čula…"
"Baš me briga za njega! Hej!" U tom mi je trenutku palo na pamet da mi onda vjerojatno ništa ne bi napravio.
"Šta je bilo?"
"Ma samo sam se sjetila da nisam napisala zadaću iz matke. Ajde vidimo se sutra, žurim, pusa!"
Donijela sam odluku – sutra sama idem kod Raske reći što se događa u razredu.
Osveta je slatka! Sve sam ispričala Raski i ona je rekla da će ga poslati psihologu, pedagogu i ravnatelju.
Kad sam ušla u razred vidjela sam isti prizor kao i jučer – Snape je opet bio meta. Ovaj puta su ga vješali na vješalicu.
"PRIZNAJ!" Grmio je Šef.
"DOSTA!! JA sam to napravila!" Odlučno sam se usprotivila. Tog trenutka nastao je takav muk da smo mogli čuti komarca da je nekim slučajem bio u razredu. Napetost se mogla rezati nožem.
"Lažeš!" Viknuo je Šef. Pustio je Snapea koji se teško dišući strovalio na pod.
"S kojim se pravom dereš na mene?!"
"Zašto ga braniš?!" Glavom je pokazao na Snapea i krenuo jedan korak prema meni. Ostala sam kao ukopana stajati na mjestu.
"Skriva se iza ženske suknje!" Šef je obznanio razredu. Nasmijali su se samo Crni i Grom. Ostali su ga mrko gledali. Osjećala sam se dobro. Znala sam da sam postupila dobro i bilo mi je drago što me razred podržava.
"A netko je prikriveni kukavica!" Pokazala sam mu oba reda zuba u blistavom osmijehu i okrenula se. "Kukavica je ptica, a ti ćeš baš tako po brzom postupku letit' iz škole!" još sam dobacila. Razred se nasmijao. Osjetila sam snažnu bol kad me Šef povukao i unio mi se u lice.
"Mene NITKO ne izbacuje, a pogotovo ne žensko!"
"Daj je pusti!" Prvi puta sam čula Snapea kako se dere. Svima se na licima čitalo iznenađenje.
"Rekao sam da je pustiš!"
"Šta je, curice?"
Dok me Šef još uvijek držao, Snape ga je udario. Šef me naglo pustio nasrnuvši na Snapea, ja sam Šefa udarila u cjevanicu, mene je Grom počeo vući, ja sam njega udarila laktom, ostali dečki su se uključili u tučnjavu protiv Šefa i Crnog. Opću tučnjavu prekinuo je profesor koji je ostao, blago rečeno, zgranut našim ponašanjem. Nismo ni čuli kad je zvonilo od urlanja. Profesor je poslao kod ravnatelja mene, Snapea i Šefa. Svatko je ispričao svoju priču. Odlučio je da svi u razredu trebaju dobiti opomenu razrednika zbog tučnjave, a da će Šefa izbaciti iz škole (pripomogli su neopravdani).
"Mlada damo, čestitam na pokazanoj hrabrosti!" Rekao mi je kad smo odlazili.
Bila sam jako ponosna na sebe, procvjetala sam. Snape je izgledao sretno – nikad ga prije nisam vidjela takvog. Iza nas tiho je koračao Šef – gotovo ponizno. Valjda je shvatio da je pogriješio. Nije mi ga bilo žao – mora naučiti lekciju. Da se opet nađem u takvoj situaciji isto bih postupila.
"Sviraš gitaru?" pitala sam Snapea.
"Da." Znala sam odgovor.
"Bi li mene naučio nekoliko akorda?" Znala sam barem dva.
"Može!" oduševljeno je pristao.
"OK, može u subotu popodne?"
"OK!" Imala sam dojam da me želi zagrliti od veselja.
Ušli smo u razred. Sve je zanimalo što je bilo kod ravnatelja, no mi smo samo odvratili – "Pod odmorom!".
KOD: 3155
