Nije mi bilo teško krenuti u školu. Polovicu razreda sam otprije znao. Tako isto i cekavce. Neznancima sam polako pamtio imena. Neznankama nešto sporije. Ali su mi već drugog dana sva lica postala poznata. Uskoro nam učiteljica najavi:
- Bit ćemo na igralištu s prvim "ce".
- Zgazit ćemo cekavce, zgazit ćemo cekavce! - vikali smo uglas.
Ne, nismo imali ništa protiv njih. Oni su oni, mi smo mi. A - zna se tko je bolji! Koliko smo vidjeli, nemaju ni dobrog braniča. Pa što, ako su
Basti, Joško i Andrija moji susjedi? Ono je ono, a ovo je ovo. Protivnici su, a protivnike treba slomiti!
Izađemo, dakle, na to igralište. Kad, među cekavcima neki Patrik. Onakvog mekušca svijet još nije vidio! Taj se boji lopte kao atomske bombe. A kad ga takneš, odmah padne i dere se "jao, jao". Ih, kao da ima potres mozga! Samo što nosila ne traži! Jednom ga je lopta zakvačila po uhu. On se uhvatio za glavu i otišao k učiteljici. Nije više ni ulazio u igru.
Cekavci živnu, pa okrenu brzo i oštro. Jedva smo ih dobili! Samo gol razlike. Vidjelo se iz aviona da im je Patrik smetao. Kasnije se raspitam kod Bastija i ostalih.
- Mekušac! - uzdahne Joško, pa prijezirno pljucne u travu.
Tako sam i mislio, - promrsim. - A kakav je na satu?
- Bezvezan! - odgovori mi Andrija. - Stari mu je neki ravnatelj...
- Ravnatelj škole? - prestrašim se ja.
- Pa, što da je i škole!? Sin mu je bijednik - i gotovo! - ozbiljno će Joško.
Nismo više govorili o Patriku. Upriličili smo jednu "prijateljsku" na domaćem terenu. Andrija, onaj što ga zovemo Puž Koji Sjedi, taj je Andrija otezao igru. Vikali smo na njega. Zašto je tako spor? Joško mu je rekao nekoliko prostih riječi.
- Priđi mi pod šaku, pa ću ti pečatirati dozvolu za blebetanje! - zaurlao je Andrija.
Psovač nije prilazio. Znao je da se Andrija ne šali. Možeš ga zvati kako hoćeš, ali ga ne smiješ psovati. Od psovki dobije napadaj snage. Tigra bi zadavio, kad bi samo tigar pokušao prostačiti!
Tako su prolazili prvi tjedni prvog razreda. Ni naši dečki, a ni cekavci, nisu ostavljali Patrika na miru. Presretali smo ga i štipkali. Rugali smo mu se:
"Patrik mekušac,
mek je kao krušac!"
Nismo mislili o kruhu. Gadila nam se mekuščeva mekoća. Čak ni djevojčice nisu željele s njim stati u red. "Fuj!", složno su rekle. Uzalud se žalio učiteljicama. Uzalud su nas učiteljice korile. Kao da je neka netrpeljivost kipjela iz nas. Zašto se taj Patrik bar malo ne isprsi? Zašto, plače, bježi i tužaka? Zašto se ne ponaša kao ostali?
Jednog popodneva cekavci iscipelare Patrika. Stajao sam s ostalima i promatrao. Neka djevojčica dozove učiteljice. Dođe hitna. Dođe policija. Sutradan - roditeljski.
- Zar vi ne vidite što vam djeca rade? - pita ravnatelj naše roditelje.
Ali oni nisu mekušci. Brane se:
- Mi šaljemo djecu Vama na brigu!
Tako plane svađa. Svi viču. Onda je pedagog držao govor. Mi smo čekali na malom dvorištu. Sve se čulo. Nije bilo ugodno.
Bio sam zabrinut. Što će mi tata kod kuće reći? Hoće li izvući remen, ili me samo dlanom ispljuskati? Nije mu običaj, ali... Osramotio sam ga, to se mogu zakleti!
Mirjana Mrkela
/književnica, učiteljica/
