1. NAGRADA 1. FESTIVALA PRIČE
Priču saslušala i zapisala: Marta Horvat, 7. a razred
Priču ispričala: Rozalija Kožar, rođ. 1937. u Šenkovcu (priča zapisana na zavičajnom govoru kajkavskoj ikavici, donjosutlanskom ikavskom kajkavskom dijalektu)
OŠ Ivana Perkovca, Šenkovec
Ime voditelja: Jasna Horvat
Ženidba grofa Klobuka
Bog vam dau sreču, Bog Vam dau zdravje!
Povidavala vam bum kak je pri čudaj, čudaj lit biu jen kral i jedna kralica i imali su jednu, jedinu, lipu čer. Okolo je su prosci oblitavali i čudaj je snubokof hodilo okolo dvorof. Al ih je kral se odbiu: "Ni jen ni dobar za moju čer!"
I tak je došau i jen grof, a zvau se je Klobuk. A z jim je putovau i jengof sluga. Grof se srdiu na svojega slugu: "No, buš mi več jemput pokazau di je ta kraleva čer?" A sluga veli: "Hote, hote gospon grof, sat vam bum ja pokazau." Grof i sluga zabežali su se prema mostičku, al ih je straža vidla i brže obrnila kotač, lanci su se namotali, mostičak se zdigniu i prosci su ostali nad jarkum punim vode.
Al sluga je biu mudrijaš, zi sim maščam premazan i mam se je zmisliu: "Hote, gospon grof, bum vas ja zdigniu na obločak, a vi poluknite, morti vidite kralevu čer." Sluga je zi svojimi rukami složiu lojtrice, grof se splaziu i polukniu čez obločak h dvore. Morti bi i kaj vidiu, al se slugi zvrtilo, lojtrice su popustile i lipo su skup, jen na drugoga, opali met lepuh.
Al niš zato! Sluga je mam odbežo h prvo selo i doneso komat papira od škrniclina kaj je ftrgniu h štacunu i pero kaj je spukniu gusačecu na paši.
"Gospon grof, dete joj napišite!" sluga mu je veselo poriniu papir i pero pod nos.
"A kaj da joj napišem?" grof je blido glediu h svojega slugu.
"Napišite joj, napišite joj...", sluga je štundiro i hodiu malo h livu, malo h desnu stran!
"Aha, napište joj: „Srčeko moje i tvoje h lubavi stojiju!"
Grof je to nikak načrčkau, a sluga jedva sprečito i još ga opomeniu: "Gospon grof, nazadje niste dili točku."
I unda je sluga z lubavnim pismum pak odbežau do dvora i hitiu pismo prik jengovoga zida. Al kuliko god je put un hitiu pismo nutra, tuliko je put pismo bilo hičeno nazaj van...i pak niš od toga!
Grof i sluga sedili su zmučeni pri jarku i gledili na dvor kaj bi vidli kralevu čer. A je ni bilo nigdi. Grof je tak teško zdihavo, čutiu se kaj bogec bistrički i ni znau nit kud bi, nit kam bi zi sobum. A unda je sluga skočiu h luft kaj da ga je nigdo zi šivenkum pikniu. "Idemo sprobat zi zadje strani!" I odbežali su na zadja vrata dvora i probali se prevlič prik drvenoga plota, a baš je tam spalo blago, i koji, i živat, i mački, i pesi, si su se zbudili i počeli fejst lajat, mrjafkat, kokodakat, kukurikat, kričat, tak da je se bilo grdo čut!
Kralica h dvoru držala se za glavu i jafkala: "Več tri noči ne spim, kaj ti prosci spravlaju? Boli me glava, boli me glava!" Kral je unda zapovidau naj pret jenga dopelaju te prosce. Grof Klobuk i jengof sluga prigibali su se pred kralum do zemle, a kral je grofu ovak povidau: "Dobiu buš moju čer, moju jedinu čer, či pred ju dojdeš: nit obut, nit zizut; nit obličen, nit zisličen; nit pokrit, nit gologlaf; nit po putu, nit po strani; nit na koju, nit pišice!"
Grof je glediu h krala i niš mu ni bilo jasno. A cila kralevska svita mu je još jemput povidala:“ Nit obut, nit zizut; nit obličen, nit zisličen; nit pokrit, nit gologlaf; nit po putu, nit po strani; nit na koju, nit pišice!"
Grof Klobuk biu je zvan sebe, al jengof sluga, kaj je biu baš zi simi maščam premazan, prišapniu mu je na vuho: "Hote gospon grof, bumo mi jim pokazali!" I još ni sunčeko prik neba prikolutnilo, a straža i kralevska svita su zakričali: "Poglete! Prosci su se vrnili!"
Grof je na glavi imau samo obot klobuka, jednu hlačnicu, jedan rukaf i jednu škorju - tak ni biu nit obut, nit zizut; nit obličen, nit zisličen; nit pokrit, nit gologlaf. Jengof sluga nosiu ga je na pleči piša - lonca i z jim je bežo malo livo, malo desno tak da grof ni išo nit na koju, nit pišice; nit po putu, nit po strani. I tak su dobežali h kralevske dvore ravno pred krala i kralicu. Grof Klobuk zakričo je zi slugovih pleči: "Vaše Visočanstvo, došo sam kak ste mi zapovidali! Je dobro?“
Kral i kralica nisu mogli niš drugo nek priznat proscima da su se dobro napravili.
Al unda je kral zakričo: "A zemla? Trnaci? Trsja? Gospodarstvo? Blago i meblin? Se tvoje bogactvo hočum na pismeno, či hočeš dobit kralevu čer, moju jedinu čer!"
Sluga je žalosnoga grofa odneso na pleči, baš kak ga je i doneso. Al več pojutri sluga je dovliko pred krala i kralicu rolu škrniclinovoga papira dugu četiri korakof na teromu je biu popis grofove zemle. Kral i kralica širom su otprli oči kada je sluga počeu čitat: "Ledine: Jagendina, Mlačnica, Rujava, Gmajna; Trsja: Vrbofčak, Bukoščak, Vrapčef brik, Stančićevo, Prdlivac, Margitička...“
Kral je srdito zakričo: "Dost! Di je ta Klobuk?"
Grof je pak veselo dobežau do krala i pregibau se do zemle. A kral mu je reko: "Došlo je vrime da čujemo či imaš kaj pod tim klobukum? Reči mi kaj dila gusak kada jednu nogu dol drži?" A kralica je još jemput zakričala: "Kaj dila gusak kada jednu nogu dol drži?"
Grof se vrtiu h jednu stran, h drugu stran, sad je glediu gor, sad je glediu dol, česau se i po glavi i po pleči, al spod jengovoga klobuka niš ni zišlo van. A unda mu je jengov sluga šapniu: "Kada gusak jednu nogu dol drži, drugu nogu, drži gor!"
I grof je, se kaj je ču ot svojega sluge lipo na glas povido! I kral je unda zakričau naj dopelaju jengovu jedinu čer.
Kraleva čer z vrata je gledila sat h grofa, sat h slugu, sat jednoga, sat oba dva skup, grofa na po obličena, na po zisličena, z klobukum na glavi teri ima lukju i h slugu h bilim gačam i h biloj rubači, z gusačecovim perum zataknitim za vuho. I unda se kraleva jedina čer, kaj je mogla, zaletila h slugu i kušnila ga h ličeko i obisila mu se za vrat. Kral i kralica i cila kralevska svita počeli su jafkat, al je kraleva čer zakričala: "Ja hoču samo jenga!"
Kralu ni ostalo niš drugo nek da, teškoga srca, veli: "Unda naj bu svarba!"
A grofu Klobuku pak ni niš drugo ostalo nek da veli: "Unda bum ja na svrbi barjaktar!"
I tri dana h dvoru je bila svarba i tri dana muzikanti su fejst igrali, svati tancali, jili i pili, a barjaktar je mahau z barjakum. Z dvora se čula popifka: "Čerko, čerko, čerkica, lipi cimer deklica. Za vodum, za gorum, tvojega vesela več ne bu. Lipi tvoji pankleni, tvojemu veselju skrbleni. Za vodum, za gorum, tvojega vesela več ne bu...“
I ja sam tam bila, fejst se kolačeca najila, malo si popila, jezik mi je još sat mokar. Kada sam išla domom, meni su dali z paučine opravu, z glažovija šoline, z cukora klobuk. Unda sam h vrbini opravu zgubila, šoline po kameju zdrobila i tak sam bosa došla do Sukle. Godina je padala, klobuk reztalila i moj klobuk zbogum!
A muž i žena još su živi, či nisu hmrli.
I pili smo fejst z pisanoga vrčka, kaj i dandanas h nami frčka.
KONAC
Rječnik:
bilini – bjelini, blago – stoka, blido – blijedo, bogec – siromah, cila – cijela, cimer – kitica, cukor – šećer, česat – češljati, či – ako, ču – čuo, čudaj – puno, deklica – djevojka, dete – dajte, dilat – raditi, dopelat – dovesti, dovliko – dovukao, dvor - dvorac, fejst – jako, frtgnut – otrgnuti, gače – hlače, glažovije – staklo, godina – kiša, gusačec – gusak, hičeno – bačeno, jafkat – jaukati, jemput – jednom, jen – jedan, jenga – njega, jist – jesti, kameje – kamenje, klobuk – šešir, koji – konji, kolačec – kolač, kričat – vikati, kuliko – koliko, kušnit – poljubiti, ledine – njive, lepuh - biljka velikih listova koja raste uz vodu, ličeko – lišce, lipu – lijepu, lit – godina, livo – lijevo, lojtrice – ljestvice, luft – zrak, lukja – rupa, mam – odmah, mašča – mast, meblin – namještaj, mrjafkat – mjaukati, najist – najesti, nazaj – natrag, nigdo – nitko, obisila – objesila, obličen – obučen, oblitavat – oblijetati, obločak – prozorčić, obrnit – okrenuti, odbežo – otrčao, oprava – odjeća, pankleni – vrpce, pisano – šareno, piša-lonca – nositi na leđima, pišice – pješice, pleča – leđa, poluknit – pogledati, popifka – pjesma, povidat – pripovijedati, reztalit – rastopiti, rubača – košulja, se – sve, skrbleni – prikupljeni, snuboki – prosci, splazit – popeti se, spravlat – spremiti, Sukla – Sutla, šivenkum – iglom, škorja – čizma, škrniclin – papirnata vrećica, šolin – cipela, štacun – dućan, štundirat – razmišljati, tancat – plesati, teromu – kojem, trnaci – voćnjaci, trsja – vinogradi, unda – onda, vrčka – vrča, vrime – vrijeme, vrnit – vratiti, vuho – uho, zbudili – probudili, zi sim – sa svim, zi simi – sa svima, zisličen – svučen, zizut – izut, zmučen – izmučen, zvrtilo – zavrtilo, živad – perad
......................................................................................................................
Priču saslušala i zapisala: Ines Krušelj-Vidas, školska knjižničarka
Naziv škole i adresa: OŠ Matije Gupca Gornja Stubica
Betežni zdravoga nojc-nojc
Tak ti je bil vouk i lesica. I onda je lesica prošla v sele i negde fkrala sir teri su žene sušile na prozoru. Jenoga je tam pojela, a ovoga jednoga nosila.
I dojde v šumu, stane se z voukem. Vouk veli: „Jooj, strinica, daj meni malo sira. Tak sem jake gladen.“ A ona veli. „Čuj, ja ti ovoga nemrem dati, ovoga sem za se zela. Ti odi z menom, ja ti bum pokazala de ima dosta sira.“ I otpeljala ga k jene mlake i vu te mlake mu pokazala mesec nutre. Veli: „To ti je sirek. I sad moraš ovu sirutku spiti da buš došel do sireka.“ I on pije, pije, pije. Već mu je voda išla čez guzicu van. A ona zela rucel pa mu ga je zatekmula v guzicu. On pije dalje, pije – prek do grla mu je došle. Onda niš, nisu došli do meseca, a tam je blizu bila svadba. Onda veli lesica: „Ja znam de se bumo najeli fest. Idemo na svadbu.“
I ona otpeljala vouka gore na tavan. Onda mu gore spuknula rucel z guzice i kak su onda ljudi imeli drvene hižice, drvene pode, onda po svatima dole curela voda. I svatovi: „Koj to je? Vani lepo vreme! Otkud voda?“ I si su z hiže pobegli van. A lesica po stolu se pojela – i kolače i kaj joj se god štelo, to je se pojela. A kad je več vidla da buju taki ovi došli nazaj, onda je v masnu juhu porinula glavu tak da joj je glava bila sa masna. Onda je pobiegla v šumu.
A vouka su natukli gore da je jedva žif ostal. Nekak skoči naklu i onda polahku nekak je pobiegel v šumu kaj se je skrila v grmlje. A lesica vidla ga kam se skril, ona k njemu vu to grmlje, pa ga pita: „Striček, e su tebe stukli fest?“ On veli: „Joj, tak su me stoukli, skore su mi rebra pretrgli. A tebe?“ „Mene su mi možđini z glave curiju!“ (A to bila juha!) Onda ona veli, veli njemu: „Striček, e bi ti mene mogel nesti? Ja ne morem niti iti.“ On veli naj si zajaše na njega, bu ju nesel.
Onda ju nosi. Ideju oni, ideju. Onda ona veli: „Striček, e bi si ja male zapopievala?“ Veli:“Daj, če ti je volja, daj si zapopieve.“ Onda popieva ona:“Betežni zdravoga nojc-nojc, betežni zdravoga nojc-nojc.“ Sad je nekak of skopčal da to ide njega, da je on betežni, a da ona zdrava i on nju nosi. Onda ju pljusnul v trnje da se nije mogla z toga trnja ofnjati da bi bila išla z njim. On je prešel, nju je ostavil.
I ja sam bila tam i priča je van.
betežni – bolesni, rucel – okrunak klipa kukuruza, fest – jako, spuknula – izvadila, štelo – prohtjelo, nazaj – natrag, sa – sva, možđini – mozak, nojc-nojc – nosi-nosi, ofnjati – osloboditi
......................................................................................................................
2. NAGRADA 1. FESTIVALA PRIČE
Ivanka Coha, baka Magdalene Gracek, učenice IV. a OŠ Jagode Truhelke iz Osijeka:
Kokoš i petel
U jednom selu živeli baka i deda jako siromašno. Dvor u kojem su živeli je bio prepun cveća. Tamo je bila jedna klupa na kojoj su baka i deda često sedili i pričali priče.
Sve što su imali bila je jedna kokoš i jedan petel. Jednoga dana, baka i deda su se malo posvadili pa su se odlučili podeljiti. Baka si je uzela kokoš, a dedu dala petela. Baki je svaki dan kokoš nesla jaja, a baka je dedu govorila da joj kokoš nese zlatna jaja. Jednog je dana deda odlučio otići u selo da bi zaradio nešto krajcara. Sve krajcare što bi deda zaradio medom bi lepio petelu ispod krila, a petela držao stalno u kokošinjcu. Baka je bila jako ljuta što deda stalno odlazi u selo raditi dok petela drži u kokošinjcu. Kada bi se deda vraćao kući, baka bi se smejala i vikala kako njena kokoš nese zlatna jaja dok je njegov petel celi dan sam u kokošinjcu. Deda se smejao na bakine priče te bi govorio: “ Ako tvoja kokoš nese zlatna jaja, moj petel daje zlatne krajcare.“ Kako je prošlo neko vreme, petel je jedva stajao u kokošinjcu jer krila su mu bila teška od meda i krajcara. Jedno se jutro dedo usto i počeo vikati po dvoru “ raširi bako petarku, dat će ti petel krajcarku“. Baka se počela smejati pa rekla: “ Kako moja kokoš nese zlatna jaja, tako tvoj petel daje krajcare.“ Nakon sedam jutara slušajući dedu kako viče da petel daje zlatne krajcare, baka odluči prostrti petarku da vidi hoće li dedov petel stvarno dati krajcare. Pusti deda petela iz kokošinjca kad petel onako debel zakukuriče pa na petarki protrese krilima i napuni je punu krajcarima. Baka je ko u sto čuda gledala pa u deda pa u petarku. Nasmeše se jedno drugome, skupe petarku, sednu na svoju klupu sretni i bogati. I nakon puno godina živeli su sretno sa svojim petelom i kokošom, a petel je i dalje svako jutro budio svoga deda i svoju baku.
Rječnik
petel - pijetao, podeljiti - podijeliti, krajcari - stari novac, lepio - lijepio, sedili - sjedili, smejao - smijao, petarka - prostirka, nasmeše se - nasmiješe se, sednu - sjednu, živeli - živjeli
......................................................................................................................
Priču saslušala i zapisala: Ivanka Lisak, učiteljica razredne nastave
Naziv škole i adresa: OŠ Matije Gupca Gornja Stubica, Gornja Stubica
Ime voditelja: Ivanka Lisak, učiteljica razredne nastave
Maček, lisica i kokut
V JENE MALE DRVENE HIŽE ŽIVELE SU STARA BABICA I JENA DEKLA. NIŠ NISU IMELE, SAME JENUGA MAČKA I KOKUTA. PU CIELE DANE BILE SU V HIŽE I NISU NIŠ DELALE. JEN DAN JE DEKLA REKLA…
DEKLA: BABICA, MORALE SME SENEK NEKE DELATI. SI SU CIELU JESEN PRIBIRALI ZA ZIMU, ORALI, SEJALI ŠENICU, A MI NIŠ.
BABICA: ČEMU BI DELALE. PUOTE BU TAK I TAK DOŠEL DEČKE, A PUOME SMRCA.
ČEMU BI ONDA DELALE?
TAK JE I BILE. DEČKE JE DEKLU OTPELJAL K SEBE, A PO BABICU JE DOŠLA SMRCA. MAČEK I KOKUT OSTALI SU SAMI. JENUGA DANA…
KOKUT: IDEM JA MALE PU SVIETU PUISKATI NEKE ZA JESTI.
MAČEK: NEJDI, NEJDI BU TE STIGLA NUOČ, BU TE LIJA ŠČAPILA.
KOKUT: NE ONA MENE ŠČAPILA. BUM SKOČIL NA VISUKE DRIEVE.
STIGLA GA JE NOUČ. KOKUT JE VIDEL ŠUMU I JENE VELIKE DRIEVE. SKOČI ON NA NJEGA I POČNE PUPIEVATI.
KOKUT: KUKURIKUUUU! KUKURIKUUUU!
NANJUŠILA GA LIJA I DOŠLA DO NJEGA.
LIJA: PJETLIĆU, PJETLIĆU, CRVENI REPIĆU. KAKO LIJEPO PJEVAŠ, ALI JA TE JAKO SLABO ČUJEM! SIĐI MALO DOLJE DA TE ČUJEM BOLJE!
I KOKUT SKOČI JENU GRANU NIŽE. A LIJA GA OPET MAMI.
LIJA: PJETLIĆU, PJETLIĆU, CRVENI REPIĆU. KAKO LIJEPO PJEVAŠ, ALI JA TE JAKO SLABO ČUJEM! SIĐI MALO DOLJE DA TE ČUJEM BOLJE!
KOKUT SE SPUSTIL JOŠ JENU GRANU NIŽEŠE, A LIJA SKOČI I ŠČAPI GA. KOKUT JE POČEL KRIČATI.
KOKUT: MACO, BRACO, DOĐI ME IZBAVI! MENE LIJA DAVI!
MAČEK GA JE ČUL JER JOŠ NIJE BIL PREDALEKE. DOŠEL JE MAČEK I ŠČERAPAL JE LIJU.
MAČEK: SAM TI REKEL DA NEJDEŠ PU SVIETU DA TE BU LIJA ŠČAPILA. IDEME DIMA.
STIGLI SU ONI SRETNE DIMA I PREŠLI SPAT. STIGLE JE JUTRE, KOKUT JE ZAKUKURIKAL.
KOKUT: IDEM JA OPET PO SVIETU.
MAČEK: SI VIDEL KAK TE LIJA ŠČAPILA. NEJDI NIKAM DALEKE.
ALI KOKUT GA NIJE ŠTEL POSLUHNUTI. PREŠEL JE JAKE DALEKE, PREŠEL JE VEČ SELE I STIGLA GA NUOČ. DOŠEL JE V ŠUMU I VIDEL JENE VELIKE DRIVE. SKOČI ON OPET NA DRIVE I ZAKUKURIČE.
NANJUŠILA GA LIJA I PRIŠULJALA SE ONA K DRIEVU.
LIJA: PJETLIĆU, PJETLIĆU, CRVENI REPIĆU, KAKO LIJEPO PJEVAŠ, ALI JA TE JAKO SLABO ČUJEM! SIĐI MALO DOLJE DA TE ČUJEM BOLJE!
KOKUT SKOČI NIŽEŠE.
LIJA: PJETLIĆU, PJETLIĆU, CRVENI REPIĆU, KAKO LIJEPO PJEVAŠ, ALI JA TE JAKO SLABO ČUJEM! SIĐI MALO DOLJE DA TE ČUJEM BOLJE!
KOKUT SE SPUSTIL JOŠ JENU GRANU NIŽEŠE, A LIJA SKOČI I ŠČAPI GA. KOKUT JE POČEL KRIČATI.
KOKUT: MACO, BRACO, DOĐI ME IZBAVI! MENE LIJA DAVI!
KOKUT JE KRIČAL I KRIČAL, ALI OF PUT GA MAČEK NIJE ČUL JER JE PREŠEL PREDALEKE. I LIJA GA ZAGUTILA.
TAK JE MAČEK OSTAL SAM. LOVIL SI JE MIŠEKE I POMALU ŽIVEL.
Rječnik
JENA – JEDNA, HIŽA – KUĆA, DEKLA – DJEVOJKA, KOKUT - KOKOT, PIJETAO, SENEK – IPAK, PUOTE – PO TEBE, PUOME - PO MENE, SMRCA – SMRT, PUISKATI – POTRAŽITI, NUOČ – NOĆ, ŠČAPITI – ZGRABITI, DRIEVE – DRVO, PUPIEVATI – PJEVATI, KRIČATI – VIKATI, ŠČERAPATI- IZGREPSTI, DIMA – DOMA, SPAT – SPAVATI, ŠTEL – HTIO, POSLUHNUTI – SLUŠATI, OF PUT – OVAJ PUT
......................................................................................................................
Antonija i Mateja Adamović, učenice 6. a razrednog odjela
OŠ Ivana Kukuljevića, Sisak
Voditeljica: Ana Bošković, knjižničarka
Pričala mi je moja baka
Kesno je leto i vreme je više jesensko. Dani su kraći. Brzo dolazi večer. Vani je već dosta ladno jer često pada kiša. Sunčanice smo već pobrali, ali nas još čeka i dobra berba kuruza... Navečer, pod štaglom, mi deca tučemo košćice i upijamo miris sušenih sliv, ruški i jabuk, spremljenih za zimu. Deda je potušil jednog čelca i jedemo med i saće, si skupa.
Godine su pedesete, iza Drugoga svetskoga rata. Vlada veliko siromaštvo na sele. Na svemu se špara. Cukor se kupuje retko, i to samo frtal kile. Novac ni, ali nesmo gladni, i teplo nam je. Lampa se još ne pali jer se špara petrolej. Iako još deca, brat i ja, morali smo donesti svaki dan drva i vode u ižu, za večernje pranje. Potem, skup s bakom, sedimo, pri tople peći u kujne, i gledamo kak vatra iz starog ''fijakera'' dela čudne slike po podu i zidu. Baka nas zove na večernu molitvu. I dok vani veter fijuče i puše, mi sedimo kraj tople peći, grejemo se, i molimo Bogu. Vani kiša. Pravi plusek. Teplim glasom baka završava molitvu i zove nas na još jeden posel:
- Idemo, deca, dok se vani još vidi! Treba pobirati joreje i ruške. Potle vam bum povedala kak se je negda teško živelo tu pri nas, na sele...
U žurbi pobiremo po dvorišću otpalo voće s preteških grana jer nas čeka još jedna priča, još jedna bakina umilna molitva.
- Znajte - smireno će ona.
Navek smo se mi, na sele, morali rano dizati. Trebalo je iti na pole ili v šume po kojne
jer se njima i oralo i sejalo...
Prek leta se moralo žeti i vršiti šenicu, sušiti seno, konoplu i len.
Pri kraju leta bra se bažol. Sušil smo ga na starim plajtima, na suncu, da bi ga potle mogli otrebiti. Len i konople smo tukli na stupe, a po zime smo preli i tkali od njih robu, plajte, bilce, vreće...
Se, kaj je trebalo da bi mi i blago, prek zime, imali kej jesti.
Jako smo kak deca, i brat i ja, voleli slušati bakine priče i molitve.
Pamtim da nas je navčila molitvu još iz doba njenog pokojnog tate koju potle nismo mogli najti ni u jednem molitveniku.
Rado ju i denes ponavlam:
- O, moj Bože dobri, malen Ti se molim...
- Neste samo vi, deca, mali pred Bogom! kao da mi baka i denes poveda.
- Pred dragim Bogom saki je čovek mali, kak zrno peska.
Veter pune, i vre te više nema čujem joj glas...
- O, moj Bože dobri, malen Ti se molim!
Navči me, kako, da sè ljude volim.
Navči me nauk što za život treba, da umijem služit svagdašnjega hljeba.
I da snosim vjerno sve što mi se desi, čuj molitvu moju, Oče na nebesi!
Kak detetu mi ni bilo jasno za kaj se baka, nakon sega, moli i za svetu smrt.
Tek kad je vmrla, bilo mi je jasno.
U rujnu, jedne rane jeseni, rekla je mom ocu:
- Znaš, sinek, tak sem nočas loše spala.
Nekak mi je teško.
Tata joj je odgovorio :
- Mamo, odi si legni. Malo si počini denes...
I moja je baka usnula, usred bela dana, navek.
A tak je znala lepo povedati moja stara, dobra baka.
Rječnik:
kesno - kasno, leto - ljeto, vreme - vrijeme, ladno - hladno, sunčanice - suncokret, kuruza - kukuruz, bra - brao, štaglom/štagal - središnji dio posavske kuće koji je služio za čuvanje sijena, namirnica, suhog voća... tučemo - vadimo; košćice - koštice; sliv - šljiva; ruš i – kruški, jabuk - jabuka, deda – djed, potušil – ugušio, čelca - pčelu, si - svi, svetskoga – svjetskoga, špara -- štedi, cukor - šećer, retko - rijetko, frtal - četvrt, tak - tako, novac – novaca, nesmo – nismo, teplo – toplo,lampa – svjetiljka, špara – štedi, deca – djeca, donesti- donijeti, saki - svaki, ižu - kuću, sedimo - sjedimo, pri - kraj, tople - toploj, kujne - kuhinji, fijakera (njem. kola) - naziv za seosku peć, dela - radi, skup – zajedno, večernu - večernju, veter – vjetar, kak - kako, potem – potom, grejemo – grijemo, plusek – pljusak, posel – posao, pobirati – pobrati joreje – orahe, potle - poslije, bum – budem, povedala – pripovijedala, negda – nekada, živelo – živjelo, sele – selu, navek – uvijek, iti – ići, počini – odmori, pole – polje, sejalo – sijalo, kojne - konje, prek - za vrijeme, leta – ljeta, šenicu- pšenicu, seno - sijeno, konoplu – konoplju, len – lan, stupe - drveno pomagalo u domaćinstvu, zime – zimi, robu- odjeću, plajte – plahte, dvorišće – dvorište, sem – sam, bilce - pokrivalo za konje, bažol – grah, plajtima – plahtama, potle – poslije, teplim – toplim, otrebiti – oguliti, se – sve, kaj – što, imeli – imali, kak – kao, voleli – voljeli, navčila – naučila, potle – poslije, najti – naći, denes – danas, ponavlam – ponavljam, neste – niste, poveda – pripovijeda, saki – svaki, čovek – čovjek, peska – pijeska, veter – vjetar, pune - puhne, vre – već, denes –danas, navči – nauči, kesno – kasno, nauk – znanje, navek – zauvijek, svagdašnjega – svakidašnji, sega –svega, vmrla - umrla
......................................................................................................................
Priču saslušao i zapisao: Igor Ciglenečki, učenik 3. b razreda
Naziv škole i adresa: OŠ Matije Gupca Gornja Stubica, Gornja Stubica
Ime voditelja: Ivanka Lisak, učiteljica razredne nastave
Čovek i medved
Čovek i medved udružili su se da buju skupa ubdelavali zemlju.
Najprije su išli sadit kampir.
Medved je zoral njivu, a čovek je posadil kampir. Kad je kampir zrasel, čovek je pital medveda a si oče zeti one koj je gore ili one koj je dele. Medved je videl liepu zelenu cimu i rekel je da si bu zel one koj je gore. Tak je čovek liepe jel kampir, a medvedu je ostala same cima.
„Drugi put me neš prevaril“, rekel je medved.
Išli su oni sejat šenicu.
Šenica je zrasla i duzrieljela.
Medved je rekel: „Sad si bum ja zel one koj je dele, a ti si zemi one koj je gore.“
Čuveku je bile zapraf. Medved je kopal i kopal pu zemlje, ali niš nije našel, same kurenje. Čovek je požel šenicu, imel je meljice i liepe je jel kruhek.
Sad je medved videl da muora dobre premisliti koj si bu zel trejti put da ga nej čovek opet prevaril.
Išli su sejat kuruzu.
Medved si je gruntal i rekel da si bu zel one koj je na frljuncu. Tak je i of put čovek bolje prešel. Pobral si je klase kuruze, a medvedu su ustale same kite na kuruznice.
Medved se rasrdil. Više nije štel delati s čuvekem. Rekel mu je: „Drugi put kad buš došel v šumu, ja te bum pojel. Dobre se pazi!“
Uduonda je čovek strahu medvedu.
Rječnik
buju – budu, sejat – sijati, kite – resice, ubdelavali – obrađivali, šenica – pšenica, uduonda - od tada, kampir – krumpir, kurenje – korijenje, zoral – izorao, duzrieljeti – dozrjeti, oče – hoće, biti zapraf – biti zadovoljan, zeti – uzeti, meljica – brašno, dele – dolje, muora – mora, treba cima – zeleni dio krumpira koji raste iznad zemlje,
gruntati – misliti, frljunec – vrh
......................................................................................................................
Marija Fumić baka Ivana Vrselje, učenika IV. a razreda OŠ Jagode Truhelke iz Osijeka
Priča moje bake
Često sam odlazila svojoj baki u Dalmaciju. Dolazili su i drugi bratići i sestrične. Baka bi nas okupila oko sebe i pričala nam priče. „Dica, siđite oko mene. Ispričat ću vam priču. Imali smo puno ovaca i tovara. Dok su vaše matere i čaće bili mali, vodili su ih na ispašu, znalo se dogoditi da bi koje blago izgubili, pa bi dolazili kući plačući. Stari bi did na njih vikao da di su bili, a oni bi rekli da su se igrali šijavice i na piljke. Dica, reko bi did, svoje se mora paziti i čuvati. A jeste išta izili? Ako niste, siđite za siniju i u slast. Baka bi nam govorila: “Lipe moje viverice, dao vam Bog boljeg života od našega.“
Bilo je mnogo lipih priča. I danas imam staru baku u Dalmaciji koju volim slušati dok nam priča svoje dogodovštine.
dica - djeca, sidite - sjednite, mater – mama, čaća - tata, did – djed, šijavica – brojalica, piljci – kamenčići, izili-pojeli, sinija – stol, lipe – lijepe, viverice – vjeverice, tovar - magarac
......................................................................................................................
OŠ Gruda, Gruda
Voditeljica: Ana Bareza
Jezivi hrast
Baka bi počela priču: „U jednom selu u Konavlima širila se legenda o jednom hrastu koji je izgledao strašno. Činio se još strašnijim kad su ljudi čuli za legendu. Legenda govori kako su po noći izlazili duhovi. Strašni, moćni duhovi. Ljudi su ih vidjeli i bojali se. Bili su to zli duhovi.“
Moja je baka išla na pašu kraj toga hrasta i uvijek se jako bojala. Još i danas se ljudi sjećaju te legende.
Ana Đano, 6. b
Pričala mi baka
Baka se sjetila priče o pradjedu.
Jednom davno, dok se još nisam rodila, moj je pradjed bio jako dobar i vrijedan čovjek. Imao je pašnjak na brdu. Dok je vodio stoku na pašu, našao je špilju. Ušao je unutra i na očigled vidio tri sanduka blaga. Uzeo je malo i krenuo na pašnjak. Dotad nije znao da je to blago ukleto. Kad se vratio doma, malo je bio umoran pa je zaspao. Sanjao je jako ružan san i sav mokar od znoja probudio se. Mislio je da je to zbog umora. Nakon tri dana istog sna odmah je došao do špilje i vratio blago koje je uzeo. Nakon toga više nikad nije mogao pronaći tu špilju. Kasnije je doznao da su to Turci ostavili nakon rata. Zbog svih zla koje su učinili to je blago postalo ukleto.
Ana Marija Marić, 6. b
Legenda o vilama u Snježnici
Postojale vile zlatokose, dobrostive i zaštitnice. Brdo Snježnica u Konavlima bilo je tajanstveno. Svi su pričali o vilama Zagorkonjama. Samo je jedan pastir vidio vilu u šumi. Njezina se zlatna kosa uplela u granje stabla. Nije ih mogla isplesti. Pastir, mali Popjevalo, pomogao joj je. Nije se smjela slomiti niti jedna vlas kose jer bi inače vila bila mrtva. Mali Popjevalo uspio je rasplesti viline kose. U zahvalu za to ostavljala mu je blago svake subote na tajnom mjestu. Rekla mu je da nitko ne smije doznati tko mu daje blago. On je blago donosio kući. Ukućani su se čudili kako to da mali Popjevalo donosi blago. Ispitivali su i ispitivali i on je priznao. Ukućani su išli vidjeti vilu i blago, ali se ona više nikada nije pojavila. Sve mi je to ispričala moja baka da se ne zaboravi.
Lucija Karama, 5. razred
Voditeljica: Patricija Uroš Pendo
Legenda o Božuru Lasiću
Meni je moja prabaka pričala da je u selu Dunavama živjela legenda o Božuru Lasiću. On se odmeko (pošao) u hajduke jer je bio jak i nije se nikoga bojao. Kad su Turci napali Dunave priča se da je Božur Lasić sabljom usmrtio 30 Turaka.
Ivica Dragoje, 7. r.
Legenda o lijepoj djevojci
U gradu Epidaurausu (današnji Cavtat) bio je bogat čoek (čovjek) i imao prelijepu kćer u koju se zaljubila dva gospara. Jedan je plovio morem svojim brodom, a drugi je živio u selu Mrcinama, sadašnjoj Dubravci. Otac lijepe djevojke rekao je da će se njegovom kćeri oženiti onaj tko prvi ispuni njegovu želju. Vlasnik broda trebao mu je dovesti brod svile u grad Epidaurus, a gospodar iz Mrcina trebao je probiti kanal za vodu iz Vodovađe do grada Epidaurusa. Gospodar iz Mrcina prvi je uspio probiti kanal za vodu. I dobio je djevojku koja je prva trebala primiti vodu. Dolaskom u Vodovađu djevojka je primila vodu u posudu, a kako je voda bila mutna, nije uočila zmiju koja je iz osude ugrizla djevojku te je ona umrla. Gospodar je odvezao mrtvu djevojku u svoje mjesto Mrcine, spavao s njom mrtvom te je onda pokopao. Ta je djevojka zakopana negdje u Mrcinama.
Nikolina Obradović, 7. r.
Legenda o zlatnom teletu
Baka je pričala kako postoji predaja starijih da u brdu Sokolinama iznad grada Sokola u Dunavama ima kameni grob. U taj je grob ukopan Cezar sa zlatnim teletom. To je mjesto na takvu dijelu brda gdje je prilaz pa zamalo nemoguć. Jedan od očevidaca mjesta groba moga je djeda baka. Također u tom vremenu ispod tog brda tekla je voda gdje su i mlinovi bili izgrađeni. Tada se zemlja jako zatresla te je propao dio brda skupa s izvorom vode i grobom. Danas se može u vremenu velikih kiša vidjeti jezerce na tom dijelu.
Pero Valjalo, 6. r.
3. NAGRADA 1. FESTIVALA PRIČE
Istinita legenda
Poviše moga mjesta Mrcina nalazi se drugo brdo po veličini u Konavlima, a zove se Bjelotina. Prije nekoliko stotina godina na tome brdu nalazila se crkva sv. Ilije. Ljudi koji su čuvali stoku na tome brdu obeščastili su crkvu tako što su u nju zatvarali stoku. Zbog toga je crkva preletjela na drugo brdo. To se sada zove Ilijino brdo. Na njemu ima crkvica, a nalazi se poviše mjesta Gruda. Narod se pokajao i zbog toga na dan uoči Sv. Ilije, 19. 7., mladići iz Mrcina i susjednih sela penju se na mjesto na kojem je bila crkvica. Kite granama i pale vatru. Sutradan na Sv. Iliju mladići su išli od kuće do kuće po selima i kupili sir i jaja. To se radilo sve do Domovinskog rata. Ispričala moja baba Jane, da se pamti, a ne zaboravi.
Niko Kuliš, 7. r.
Voditeljica: Paulina Kisić
Priča o platanu
Pitala me baka jednom:”Znaš li ti, ćerce moja, okle onaj veliki platan nasred sela?” I znala sam da će ispričati neku lijepu priču. E to ti, ne spominjem se baš đusto koje godine, posadio Mato Čupić. Davno je to bilo jer platan sad ima blizu šest metara i proteže žile preko četiri doca. Mato je htio da platan bude ponos sela, zato ga je i posadio, a eto ispalo je baš tako. Nije briga suseljane u čiji je dolac platan puštio korijen, nije ih briga ni kome zaklanja sunce. Svi su sretni što je platan tu. Pun je platan ptičjih gnijezda, a sad kad ugrije, pod platanom će se odmarati cijelo selo u dubokoj hladovini. Još kad zapuše vjetar, eto ti ljetno sijelo ko u ona stara vremena. Ma platan je najbolji dio našega sela, čuvaj ga i ti, ćerce, sad vam vaja za igru, a kad ostariš ko ja, bit će ti lijepo u njegovu hladu.
Nikolina Čupić, 5. a
Pričala mi je moja baka
Svaka baka ima neku zanimljivu priču, pa tako i moja baka. Često je posjećujem baku i zbog toga se ponosim i sobom i njome. Iskreno, najzanimljivije mi je kad mi baka priča uzbudljive priče iz svoga života, a ona ih ima mnogo. Jedna od tih njezinih priča uvijek me razveseli. Govori o tome kakav je život imala moja baka.
Njihov život bio je jako težak. Radilo se mnogo poslova, i u kući i na polju. Mojoj baki najdraži je bio rad oko svile, svile od koje se izrađuje konavoska nošnja. Često mi je pričala kako je to izgledalo. Dakle, kad se leptiri oplode i imaju male gusjenice, one se začahure. Moraju stajati na bijelom platnu i treba ih hraniti listovima murve četrdeset dana. Zatim se stavljaju u vruću vodu te se polako iz njih izvlači svila. Moja baka to više ne radi, a ja bih rado htjela vidjeti kako je to ona radila u prošlosti.
Uz ovu priču često mi je baka znala pričati o konavoskim naušnicama koje je naslijedila od svoje prabake. Te je naušnice jako voljela, ali jednom dok je radila u polju, izgubila ih je. Svaki dan molila se svetom Antunu da ih nađe. Nakon dvadeset godina slučajno ih je opet pronašla na istome mjestu. Bila je sretna i dala ih je očistiti i vratiti im stari sjaj.
Baka mi uvijek govori da će me njezine priče naučiti nečemu u životu, a ja u to vjerujem. Nadam se da ću se još naslušati bakinih priča te da ću iz njih mnogo naučiti. Ponosna sam jer imam najbolju baku na svijetu.
Nikolina Kesovija, 5. razred
Voditeljica: Marijana Šerkić Despot
Pričala mi je baka priču
Jako, jako davno bio je jedan starogrčki junak Kadmo i Afroditina kći Harmonija, koji su pobjegli nakon vjenčanja iz Grčke u ilirsko pleme Enheleja. Postali su njihovi vladari i vladali su ostalim Ilirima. Baka je tu nadodala da su se pretvorili u zmije i postali bogovi. Zmije su bile, a i sada su ilirski vjerski simbol. Baka mi je rekla da se Kadmova grobnica nalazi ispod brda Snježnice, a Harmonijina ispod konavoskih stijena.
Dok je baka pričala, ja sam uživala. Hvala Bogu na bakama!
Nikolina Mihaica, 5. b
Priču saslušala i zapisala: Maja Matković
Štokavsko narječje (ikavski izgovor), selo Zmijavci pokraj Imotskoga
Kućna zmija
Biše to, dico moja, u oni zeman kad ni 'lektrike nije bilo, a snigovi kad bi zapali, niko ne bi uprtio saonice, nego bi iz kuće uzeo kakvi god najlon pa se spuza niz brdo. Govorila meni o tomu moja mater, a sad ja kazivan vami pa sami prosudite.
Valjao čovik koji je prije izlaska sunca iša u polje u rađu vriloga litnjega dana naumi prispavat pod poljskom vrbon ne bojeći se ni groma ni zmijetina kojih biše uz maticu, ali i uz kanale. Makar tu biše ponajviše bilouška, a ne ljutica ljutih poput poskoka i riđovki, valjalo se zmija uvik čuvat i ne izazivat ih bez potribe. Zaspao tako umoran čovik koji je tio okopat cili komad zemlje i ne ić kući prije nego što svu rađu učini. Ležao je na svojin kolima kadli ositi da mu nešto ladno priko trbuha prilazi pa se odma prenu iza sna, zgrabi prvu taklju i crnu zmiju, koja je neton spuzla s njega, zatuče. Nastavi posli kopati, a jedna ga misao stade odma progoniti: „Ja san nju ubio, a ona je prilizla priko mene i nije me ni ugrizla, nego je samo mirno spuzla. Bilo bi bolje da san joj život poštedio jer ne kaže se zaludu da svaki čovik, svaka kuća ima svoju zmiju, pa ako ćemo jih biti, neće ni nama ostati velike sriće na ovon svitu.“
Prođoše otad godine, a jednoga lita, kad čovikova žena, koja biše najplašljivija u Boga, zađe u konobu i zatvori za sobon vrata, iz male bunje u zidu izlize zimja, a žena od stra ni glasa ispustit ne mogaše. Zmija zastane, okrenu se i kako je kroz bunju došla, kroz bunju i ode. Žena sva blida iz konobe iziđe, zamoli jedva ćer da joj ladne vode donese i nekako ispriča šta joj se u konobi dogodilo. Ukućani su u čudu vrtili glavon, nisu mogli virovat da je zmija nije ugrizla, nego se samo okrenula. U selu se nađe i čovik koji kaza da svaka kuća ionako ima svoju zmiju, da one znaju put do ljudi pa ne triba puno ni mislit di je koja kad jih svugdi ima.
Dođe iz polja i ženin čovik i kad mu ona ispriča šta joj se dogodilo i zamoli ga da začepi sve bunje u zidu, učini on to, ali se i zakle da ni jednu zmiju više, makar bila i ljutica, neće ubit. Dvaput su mogle naškodit i njemu i ženi njegovoj, a ostavile su ih da požive. Treći put nije ni pomišljao iskušavat sriću.
Rječnik
biše - bijaše, zeman - vrijeme, doba, 'lektrika - struja, matica - rijeka, taklja - kolac, prilisti - prijeći, bunja - rupa
