Svakoga radnoga jutra, školski autobus prolazi istim putem. Klizi preko ravnice, kao magnet preko stola. I kao čavlići privučeni magnetom, putnici uskaču u svojim selima. Kupinovci, Orahovci, Malinovci, Prikrajci. Na stajalištu sela Prikrajci ulazi samo jedan učenik. Pojavio se, nekako niotkud, pa ravno u treći razred. Vozač Branko, onaj s lišajem na obrazu, jednoga dana nam je priopćio:

    - Idemo u Prikrajke!

-             Pobunili smo se. Što ćemo tamo? Zar se djed Pavuš upisao u prvi razred? Koliko nam je bilo poznato, on je najmlađi stanovnik Prikrajaka. a i njemu su brci odavno sijedi.

-             - Ne znam ja tko je taj! - branio se Branko. – Meni su samo rekli da ću iz Prikrajaka imati jednog putnika.

-             Smijali smo se, a autobus je poskakivao po neravnome putu. Na prikrajačkom stajalištu čekala je neka žena, posve obična. Poslije smo saznali da je to kći djeda Pavuša. Doselila se iz dalekog kraja. Uz nju je stajao dječak, torba mu o ramenu, žuta. Glava mu kao starinski ćup, sa široko postavljenim ušima. Ušao je ćupoglavi i pozdravio vozača:

    - Hvaljen Isus!

-             - Na vijeke, golubane! –ljubazno je odgovorio Branko, zatvorio vrata i krenuo.

-             - Golubaneeee! – vikali smo i opet smo se smijali. – Jesi li ti golub pismonoša? Torba žuta, pokraj puta! Daj pismo, pismonošo! Daj pismo, golubane, na vijeke, golubaneee!

-             I tako je dobio nadimak Goluban. Nismo mislili ništa loše, samo smo se šalili. Branko nas je umirivao. Ali, Goluban se nije branio. Ni tada, ni poslije. Svašta smo mu govorili. Čak smo ga znali i štipati. Otvarali smo mu torbu i razvezivali smo mu vezice. Bio je mlađi od svih nas. Nitko s njim nije išao u razred i nismo znali kako uči. Mogao je ne učiti, ne jesti i ne spavati. Samo neka ujutro uđe u autobus! Jedva smo čekali doći u Prikrajke, pa da se počnemo zabavljati. I uopće nas nije bilo briga kako je Golubanu. Sve što bi on rekao, nama je izgledalo glupo. U početku je govorio drugačije od nas. Namjesto „nogomet“, rekao je „fudbal“, a trafiku je zvao „buda“. Mislili smo da nitko na svijetu ne rabi te riječi.

-             I mislili smo da izmišlja.  Osobito kad nam je povjerio kako djed Pavuš ima zlatnu čačkalicu. Nagovarali smo ga neka je ukrade i pokaže nam. Nije pristao. Od tada mu ništa nismo vjerovali, pa ni ono o jezeru.

-             - Iza kuće imam jezero, - izjavio je Goluban i ne trepnuvši.

-             - Jezerooo, - vikali smo, - jezero u Prikrajcima! Hej, Golubane, imaš li i zlatnu ribicu?

-             - Nemam, - kazao je ozbiljno, - ali imat ću ćamac!

-             - Ćaćkalica-ćamac, ćaćkalica-ćamac! – pljeskali smo i vikali.

-             Taj Goluban je pravi glupan! U prikrajcima ne postoji jezero. Ni rijeka, ni potok. Ako nema jezera, ne može biti ni čamaca. „Ć“ namjesto „č“, također smo mu zamjerili. Iako te glasove i mi ponekad pobrkamo. Buka je postajala sve veća. Branko je morao zaustaviti autobus. Navukli smo osmijehe, kao što razbojnici navlače čarape, pa smo rekli:

-             - Striče Branko, Goluban kaže da će tebe voziti u jahti, a nas ne će!

-             - Dat ću ja vama jahtu! – ljutio se Branko i čitavo lice mu je bilo crveno, osim lišaja na obrazu.

Goluban je, po običaju, šutio. Je li mu bilo drago što Branko viče na nas? Nismo znali i nije nas bilo briga. Bili smo ljuti na Branka, jer smo mislili da je na njegovoj strani. Ipak smo se primirili. Ali, počeli smo smišljati napad na Golubana. Okružit ćemo ga i reći: platit ćeš nam za sve laži! Ako nam pokaže zlatnu čačkalicu, bacit ćemo je u blato. Neka ruje po blatu i neka je traži! Ako nam pokaže jezero, bacit ćemo ga u nj. Neka pliva! Ako zna. A mi ćemo se vozati u čamcu...

-             Tako smo maštali i onoga kišnoga jutra. Kupinovci, Orahovci, Malinovci. Put je bio prekriven sve dubljim i dubljim blatom. Kiša se slijevala niz prozore. Gledali smo van i šutjeli. Od puta do obzora, sterala se voda. U vodi se ogledalo nisko, sivo nebo. Hvatala nas je kao nekakva drhtavica. U Prikrajcima je bilo kao nekakvo jezero! Selo je bilo poplavljeno. Vrtove i dvorišta prekrivali su voda i blato. Stali smo. Ljudi su se vozili na traktorskoj prikolici. Prepoznali smo brkatog djeda Pavuša. Mahao je rukom, pokazujući nešto. U daljini smo opazili čamac.  Nizak narančasti čamac, vjerojatno na napuhavanje. Tko je bio u čamcu, nije se moglo razabrati. Iznenada nas je uhvatio strah. Zar je ono naš Goluban? Neće li se, onako slabašan, utopiti u toj vodurini? Skočili smo sa sjedala. Tada je prikolica stigla do autobusa.

-             - Kako je, jeste živi? –pitao je Branko, dok su ljudi ulazili.

-             - Živi smo, živi, Bogu hvala! – odgovorio je djed Pavuš.

-             - Oh, djede Pavušu, djede Pavušu! – povikali smo, gurajući se oko njega.

-             Pokušavali smo ga zagrliti, dotaknuti, potapšati po ramenu. Najednom smo silno voljeli i djeda Pavuša i njegovog unuka. Ljubav nas je preplavila, kao jezero. I najednom smo zaboravili zlatnu čačkalicu, kao da nikada nije ni postojala. Samo smo se brinuli o Golubanu. Toliko smo bili zabrinuti, da su nam srca čekićala i krv udarala u glavu. Govorili smo uglas. Djed Pavuš je shvatio da pitamo za Golubana. Jedva se obranio i rekao:

-             - Mali pomaže! Doći će kamioni, po stvari.

-             - Pomaže? – zinuli smo i udarili o pod, kao da imamo kopita. – A mi? A mi? I mi ćemo pomoći! I mi ćemo pomoći!

    Poiskakali smo iz autobusa i potrčali prema kućama. I opet smo tukli kao kopitima, ali ne po autobusu, nego po blatu. Blato je bilo uspaničeno. Nismo se brinuli kuda će blato. Hitali smo Golubanu. Od uzbuđenja su nam navirale suze. Goluban je trebao našu pomoć! U Prikrajcima je bilo jezero, ali ne onakvo kakvo smo zamišljali.

 

KOD 3355