Išla sam iz škole. Bio je sunčan dan. Prijatelica i ja smo se utrkivale sve do njezine kuće. Ona je bila iza mene pa sam trčala gledajući straga.

Tuf! Odjednom se preda mnom pojavilo mnoštvo oblaka. Jedan od njih otvarao je usta. Zavikala sam "Ne!", jer sam mislila da će me pojesti. Razumjela sam; hoće me povesti u visine jer tamo su nebeske planine. Tamo se skrivaju mnogi nebeski radnici: tu su Kiša, Velika Duga kao dio pruge i, dakako, Snijeg, čeka da i on krene udovoljiti ljudima. Nakon toga smo se išli igrati ledene babe. Kad me god Kiša ulovila, Oblak me spasio. Shvatila sam: čini se da su me zavoljeli.

Odjednom me netko primio za ruku. To je bila moja prijateljica. Podigla sam se. Ona je stajala kraj mene. Objasnila mi je da sam se zabila u stup. Krenule smo kući, polako gledajući naprijed da se opet ne bi dogodila nesreća.

Lucija Grabušić, IV.a