Moj prijatelj Niko i ja često se igramo u dvorištu. Jednom smo odlučili voziti bicikle. Mame su nam dopustile i rekle da vozimo polako i oprezno.
Mi smo se počeli utrkivati. Vozili smo što smo brže mogli. Odjednom sam čuo prijatelja kako plače i vidio da leži na tlu. Prestrašio sam se kad sam ugledao krv na njegovom koljenu.

Pomogao sam mu da se digne i odveo ga svojoj mami. Ona mu je oprala krv, očistila ranu i stavila flaster. Rekla nam je da moramo biti oprezniji i dala nam novac za sladoled. To nas je razveselilo.

Filip Glavan, 2.b
OŠ Nikola Tesla,
Rijeka